Novosti
Svet bez žena
piše: autorka predstave “Svet bez žena” Olga Dimitrijević
Žene i rad – tema je u fokusu autorskog projekta ,,Svet bez žena” koja će premijerno biti izvedena 27. septembra na predstojećem Bitefu. Autorke polaze od istraživanja nejednakosti u polju srpskog pozorišta, da bi pokušale da kroz analizu nejednakosti i međuljudskih odnosa, dođu do odgovora na pitanja koja postavljaju samima sebi – koji su dometi angažovane umetnosti, i kojim jezikom ćemo menjati svet.
Projekat se zasniva na istraživanju koje se, kroz dubinske intervjue sa ljudima na poziciji moći i radnicama u pozorištu, fokusira na problem strukturalnih nejednakosti u polju pozorišta: nejednakost žena, nepravedne plate, simbolički tretman i dr.
Poseban fokus biće bačen na analizu kategorija umetničkog kvaliteta i izvrsnosti, kroz analizu strukturalnih nejednakosti koje ti termini sakrivaju.
Sa jedne strane, pitanje rada u teatru često je zamaskirano pokličima o „umetničkom pozivu“, odnosno, umetnost je često fasada koja opravdava nejednakosti u polju rada u pozorištu. Ko ima pravo da radi i koliko da bude plaćen za svoj rad – pitanje je koje se tiče ne samo teatra, nego celokupne društvene sfere. Sa svojom zakonitostima, specifičnostima i statusu izmeštenosti iz standardnog civilnog života, pozorište funkcioniše kao odličan case-study za šire društvene procese.
Sa druge strane, ako pozorište možemo posmatrati kao odraz društva, zapitale smo se – a gde su tu žene? Kakav je teatar i njegove strukture moći prema ženama koje se bave njime? Šta povezuje Matiju Bećkovića i Frenka Kastorfa? Početna točka za ovaj aspekt projekta je jednostavno pitanje – koliko žena radi na autorski najistaknutijim pozicijama u pozorištu. Ovlašno brojanje otkriva sumornu sliku. Odnos muškaraca i žena u području teksta i režije je otprilike 80:20 posto, a ravnopravna zastupljenost dešava se samo na scenama koje ujedno imaju i najmanje honorare. Naravno, tu je i pitanje reprezentacije. Kroz projekat ćemo zato istražiti i kakav je teatar prema ženskim likovima, i šta ti likovi rade.
Na kraju, pitanje žena i rada ne tretiramo samo u okviru pozorišnog biznisa, već kao ključne motive za promišljanje nekih budućih emancipatornih politika i mišljenja. Dakle, predstava polazi od strukturnih nejednakosti u pozorišnom polju. Ako u pozorištu u kom zamišljamo drugačije i nove svetove, ne možemo da prevaziđemo odnose moći, i da smislimo nove modele, kako ćemo u stvarnom svetu? Predstava ide izvan prebrojavanja, kvota, i okvira liberalnog feminizma, i pokušava da otvori prostor za zamišljanje političkih i afektivnih akcija koje intervenišu u zadate parametre. Šta bi bio sindikat žena? A sindikat u teatru? A sindikat žena u teatru? Šta ako bi žene u teatru stupile u generalni štrajk? Slalom kroz ove teme vodi nas do pokušaja traganja za novim jezikom, koji je i politički, i pozorišni i poetski – novi jezik žena, rada i levice XXI veka.
